TEXTOVI I POEME

Jah...
...sve je to pocelo onako bezveze, cuj … bezveze, ama nije bezeveze jos kako je s vezom od kako znam za sebe to me interesovalo, ma ti kompjuteri – racunari kako ih vec neko zove. U pocetku je to bilo samo na TV-u u filmovima, za mene je to bilo nesto sto sam samo mogao sanjati, sto sam samo mogao u svojoj, tada veoma bujnoj, masti zamisljati i misliti kakve sve mogucnosti ima taj kompjuter… sva moja raja se igrala sa auticima, u pijesku, luk i strijela, rat… i ja sam se igrao svega toga ali sam skoro uvijek bio neki ludi naucnik i haker koji je sve to rjesavao sa nekog viseg nivoa… jednom rjecju morao sam se skrivati od svoje raje tokom igranja jer kada bi vidjeli da to radim oni bi prsnuli u smijeh, a ja sam onda tome jos vise pridavao paznje… ne konta to svako. Samo sto ja za svoje hakerske poslove nisam imao racunar ono sto je za jednog hakera – da bi bio haker - bilo potrebno… ja sam imao jednu svesku u koju sam unosio tajne kodove ( to sam vidio na filmu ) koje – ruku na srce – ni ja sam nisam konto' ali zar je to bitno?!

To je bilo dok sam bio mali… pa me proslo, otislo je isto onako kako je i doslo… necujno i neprimjetno, sve sam zaboravio… od tajnih kodova do sveske s njima… mati ju je vjerovatno nasla i ne gledajuci odlozila vatru s njom, a ja sam se poceo interesovati za stvari koje su bile preda mnom… bio sam malo stariji, curice, stipanja… i sve sto ide uz to.

Dosao je rat… pucanje, razaranja, ubijanja,… progon… sve je ostalo za mnom, pa i vecina mojih uspomena i sjecanja i moja prva ljubav je ostala, nisam je dugo godina sreo, nisam znao za nju, pa je kao i sve ostalo… nestala iz moga sjecanja.

Jah… pocinje jedan drugi zivot, zivot jednog izbjeglice i obicnog djecaka kojem nista nije jasno… CEMU SVE OVO osnovna skola pa srednja… eeeee tu pocinje nesto novo, dolazim do necega sto sam bio skoro zaboravio, izbrisao, a sada je TU preda mnom… RACUNAR !!! Ne mozes ni zamislit kako sam se osjecao… ma i vise od toga, prilazio sam mu kao svetinji, kao necemu sto je sveto i vrijedno, obilazio, pipao, gledao ( ne samo ja, svi smo ) ali meni se cini da sam ja najvise oko toga obilazio… Profesor nam je rekao da su to neki stari kompjuteri ( 286 ) te da nam je to dalo neko udruzenje zena da se sluzimo 'dok rade' i da se ucimo jer smo imali informatiku, ono jes da je bio samo DOS, ali koga je to sad briga…?! U pocetku se nije moglo doci na red da se sjedne za racunar… bilo ih je dvanaest… nas 120 nikako uhvatiti vremena, ja sam cak ustajao u pola noci i dolazio tu da sjedim, ali nisam bio jedini… svi su dolazili i igrali se, ja sam se igrao samo kad se odrzava turnir jer MARIO i NIBBLES te MONKEY su bili super igra za nadmudrivanje i napucavanje, … nece mene niko da gleda kako ja sav sretan ulazim u tajne sfere informatike bezbroj puta ukucavajuci dir… tree… cls… te onaj jokerov znak koji raja nikako nije mogla skontati… u mom razredu bio jedan tip, pametan momak ( radio u OSCE-u ) parlo engleski ko maternji, rasturo racunare… ma genijalac, njega sam uhvatio za svog ucitelja. CARLI tako smo ga zvali. On mi je uporno govorio da su ovo kante te da odemo u kakav klub i da mi tamo fino u miru pokaze, ali ja nisam imao vremena (suske) za klub, a posto su racunari gotovo uvijek bili zauzeti onda sam ga tjerao da mi crta na papiru, a ja sam opet bio toliko dosadan i uporan da je on bukvalno sizio i naravno govorio mi da sam lud he he i danas me smijeh ufati kad mu vidim lice i kad se sjetim onog zalosnog ne opet! Ali ja sam uvijek i uvijek dolazio, pa mu je (bar se meni tako cinilo) postalo svejedno, a bio sam jedan od onih koji su cijenili njegovo znanje…

Dani prolazili, interesovanje velike vecine za racunare je opalo, samo se mogao vidjeti jos pokoji fanatik Maria ili Monkeya koji se napucavaju bananama na zgradama dok vjetar puse i zgrade zaklanjaju vidik… svo to carstvo racunara je bilo prepusteno meni… doduse radilo je jos samo pet… jer bilo je onih koji su smatrali da se racunar veoma efikasno moze ugasiti i nogom dok sjedis onako zavaljen u stolici, ili onih koji kada nesto otvore a (ko zna sta je) najbolje je rjesenje bilo ono dugme iznad kojeg pise POWER jednostavno pomjeriti na OFF ko zna sta znaci oni autoexec.bat ili nesto tome slicno, to se vjerovatno neko budalesao pa taj fajl otvorio, njega je najbolje izbrisati… ili slucaj jednog hakera koji je po svaku cijenu htjeo da vidi sta znaci ono malo dugme sa zadnje strane centralne jedinice koje moze ici izmedu 220V i 120V pa se poslije ko cudio sto racunar uopce ne radi…

U svom tom haosu ja sam bio taj koji je uz intrukcije CARLIJA – mozga i hakera sav taj problem rjesavao i popravljao sto se moglo… kupio sam sebi disketa, pravio sistemske diskete, formatirao hard diskove, mijenjao RAM iz jednog 'crknutog' u drugi kojem ce to dobro doci i nakon izvjesnog vremena vec sam sam mogao da popravljam racunare bez pomoci Carlija ili bilo kog drugog… DOS je za mene bio mala maca i sav taj 'zastarjeli' hardver kako sam ga sad vec s ponosom nazivao…

Ali ja sam htjeo vise, puno vise, nije mi bilo vise nista zanimljivo i interesantno, sve sam znao, cak sam onima ispred mene po razredu pokazivao zadacu iz informatike (sva je bila u DOS-u) … eh da mi je vidjeti i nauciti i taj famozni WINDOWS i gle cuda ima tu kazu negdje nekakva organizacija, imaju racunare, novije od nasih, windowse, cd-rom, i sta sve ne 486 da… tako su se zvali, pristup je bio free i naravno ja sam odmah otisao i napokon windows, pa cuj onaj mis je bas onakav kakvog mi ga je Carli opisivao… i cak se dobro salazim s njim hm… nije lose nije lose, ali ulazi 'profesorica' uuu cak nije ni losa, mozda kojih 5-6 godina starija od mene ali je cool!!! Prvo sto je rekla 'nista ne diraj!!!' a poslije toga 'bez onog VI nego sve na TI'' i 'da vam kazem kako se izlazi u DOS' NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! mislio sam da cu pasti sa stolice, pa smucilo mi se, bljak DOS, ko to jos koristi?! Bio sam napredan naravno… protestvovao sam naravno a 'profica' me sa podsmjehom samo pogledala i rekla da moramo ici svi zajedno pa kad prodemo nekoliko nivoa onda ce se ona moci pozabaviti sa onim 'naprednijim', mislio sam da cu poludjeti prvih nekoliko casova, pa cak sam i ja neke stvari u DOS-u znao bolje od nase profice koja i nije bila bas 'dobra' koliko mi se na prvi pogled ucinilo…rado bih izostao koji cas ali ima neki pravilnik u kom stoji da ako hoces da budes clan kluba moras biti redovan, a nisam imao hrabrosti da rizikujem, da je to bila matematika ili neki drugi predmet da, ali informatika… ne, to jednostavno nisam mogao sebi priustiti… i tako i ti su dani prosli i dosao je WINDOWS na red… pa prvih dana dok sam se malo navikao na 'misa' nije bas islo ali kasnije sam bio pravi majstor… cak sam u paintu mogao da nes nacrtam… bio sam jedan od naprednijih, ali sam bio razocaran, nigdje nije bilo onih 'tajnih kodova' kad cemo doci do njih, pitao bih ja moju proficu kako sam je volio zezati, cak smo i na kahvu isli, ali nisam znao sta cu da pitam i sta hocu jer u informaitci ima ono 'prvo moras da znas sta hoces od racunara' a ja to naravno nisam znao L !!!

I tako sve u svemu dobro mi je islo, kad zavrsimo sve zadatke onda imamo vremena i da se poigramo malo boljih igrica od maria i onih zmija koje se samo vrte u krug i jedu one brojeve, a u meduvremenu su u klubu dobili i nekakav PENTIUM I, mada mi jos nije bilo jasno u cemu je fol ! Ali nije bitno bitno je da su stvarno dobri…

U svom tom haosu pentiuma, ramova i romova grafickih karti i procesora saznajem jedan novi tremin… INTERNET sta li je sad to Boze dragi?! E pa da imam svog prijatelja Carlija on ce mi najbolje objasniti... profica me smori sa nekim povajderima, modemima… ko da me to interesuje, svejedno je preko cega se ostvaruje, vise mi je bitno sta je to, mozda su to oni kodovi koje toliko u zadnje vrijeme trazim… i zbilja otvorise nekakav 'Internet klub' pa sam sa svojim jarom Carlijem otiso i tamo… reko da malo zraknemo sta ima ja placam !!! UUUUU koliko kompjutera i raje svi se nesto nabili, otvorili one prozorcice i nesto kuckaju, smiju se sami sa sobom i nema sta sve ne cine… jedan je donio sendvic koji stoji napola pojeden ko kad nema vremena… Internet je u pitranju. Mene moj jaran odvede za jedan gajnc nov racunar i mi sjedosmo, on je izvadio neki papir pun nekakvih natpisa koji su pocinjali sa otprilike ovim izgledom: www.hotmail.com, www.altavista.com i tako nesto u tom stilu, aha !!! Rekoh u sebi to je to, sifre, kodovi… napokon !! Prvo smo meni otvorili adresu na hotmail.com jer je to veoma bitno za komunikacije sa ostalim dijelom syber svijeta jer moras da imas adresu na koju ces dobivati podatke od hakera sirom svijeta s kojima svakako imam namjeru da stupim u kontakt, jer zar nisam i ja postao jedan od njih, mada ne toliko sposoban ali ipak haker… J na moje pitanje Carliju sta to ovi ostali rade sa onim prozoricima i sta je to toliko interesantno i cemu se smiju, on je samo rekao… 'ma pusti bezveze… pokazat cu ti drugi put', a odmah nakon toga je i on otisao za jedan drugi racunar i zvao onog ufuranog tipa da mu 'navije' tri sahata… ja sam nastavio sa svojim istrazivackim radom trudeci se da to sto prije preletim da bih dosao do nivoa da i ja sjedim i smijem se i kuckam nesto sto samo ja znam… sta li rade Boze dragi…

U pocetku sam samo obilazio neke stranice, sakupljao po raznim informatickim casopisima koji su dolazili u nasu lijepu i 'naprednu' BiH da sam ih imao citavo jedno brdo, imao sam toliko CD-ova da nisam znao sta cu s njima jer nisam imao racunar, a u klub nisu dali da unosim zbog znate vec, virusa… ali nije ni bitno imat cu i ja racunar…

Tako sam ja poso i sam dolazit, pa znam vec sve,… Internet explorer, adresa i sve sto ti treba tu je, usput sam sebi otvorio jos koju adresu, znam i ja to, nije nes posebno pametno… ovo mi pomalo i dosadno, probao sam i sa onim sto oni kuckaju… pa i nije bas tako zanimljivo pricas s nekom rajom, ima ih cak ne znaju ni sta je RAM a kamoli sta drugo, ima nekih djevojaka s kojima sam bas nako fino ljudski popricao ali… nije ni to nes, kupio sam i ja sebi 486-icu (pruzi se koliki ti je jorgan) ali vec nakon mjesec dana znao sam gdje ima i ogrebotinu, mada mi je centralna jedinica bila do kukova (big tower) imo sam i CD-rom ali… nisam bas bio odusevljen, nemogu neke igrice da igram sa onih CD-ova koje sam jos prosle godine kupovao… nema jos uvijek onih tajnih kodova…

Srednju skolu zavrsio u pascalu mi pravili neke programcice the, if, edit… malo bilo dosadno, mada sam bio odma za petama Carliju, digitron napraviti bilo je bezveze dok je nekima bilo 'spansko selo' ali to je dosadno, pa tim se niko ne sluzi…

U mom kraju se otvorila neka skola za 'napredne informaticare i talente' hmm… tu sam negdje sigurno i ja u reklami stoji: programiranje, skeniranje, Internet i sve tajne tog cudesnog svijeta racunara u danasnjem 'savremenom' svijetu… cuj, pa i ne zvuci lose… otiso sam ali i tamo ista slika svi samo chataju !!!! OK ! rekoh sam sebi… moram i to da rasturim… i poceo sam… u pocetku je bilo pomalo cak i dosadno i isrpljujuce cekati da ti ona sa onim finim nikom 'ljepotica' odgovori, nije mi poslala sliku, ali mogu mislit kako je lijepa. I vec je zamisljam… pricali smo i juce… izgleda da joj se svidam…. Napokon kaze da ce mi poslati sliku, sav sam uzbuden… ne mogu da vjerujem… JJJJJ i stize slika… otvaram je sto brze kad tamo ?!?!?!!? cuj ljepotica… hmm… ja sam bio skroman 'djecak' je bio moj nik nisam govorio ni da se cak razumijem u HW i SW (da bude krace) moram reko biti iskren i posten, mozemo se sutra negdje sresti pa… da se ne provalim… ali ovo je bilo previse za mene… kakva ljepotica… ma daaaaaaj !!! Sad cemo drugacje, pa ovdje svi lazu, sad ce da vide oni ko sam ja, kad ja pocnem lagati… pa mi je nik nekad sladana, nekad ope slatka, nekad sam ope haker i tako zezo raju, i muske i zenske, maslo, petljo ko niko nikad u zivotu, svaki dan sam dolazio, imo dva nicka, jedan svoj, (da me primjete) a drugi ili treci s kojim sam zezo raju, zacudio sam se kad sam vidio koliko raje ima kad se prestavis ko zensko, ne mogu sve ni stic, a samo sam mogao zamisljati lica onih frajera kad im kazem da sam musko, he he oni se pravo ufuraju u upucavanju, smijao sam se, kocenuo za racunarom, u klubu su me svi znali (visio sam tamo), onaj tip sto radi je sjedio kod mene i smijao se sa mnom, pravo smo dobri… on me naucio ope nekih caka… pa sam se smijesio J bio tuzan L rasplakan :,( namigivao ;), slao ruze… ma nema sta sve nisam znao, odem na whois i tamo mi sve pokaze ko, sta, odakle… i tako iz dana u dan i onda odjednom skontam da trosim pare ko' lud (ne znam samo sta ce mi ovo ko) pa pocnem kontati gdje ja to potrosi 100DM za desetak dana… za te pare sam mogo sebi kupit…

U pocetku sam konto, ma proci ce… ali kad ni nakon nekoliko dana nisam zaboravljao mirc i kad sam uporno konto sta ce pomisliti raja s kojom sam se inace cuo i kad samo pomislim sta imam mailova i neprocitanih poruka, te da im podhitno moram odgovoriti… ipka nisam mogo dugo izdrzat… ali sam sebi naso taktiku, ponesem para samo za nekoliko sati… tek toliko da cejf ispunim…

Nisam mogao izdrzati, kupio sam sebi bolji racunar PIII 550 mhz… ma avion, prikljucio sebi net kod kuce (da se ne vucam po klubovima) i tako zapocinje nova era… nisam vise izbjeglica, o ratu sada pricaju kao o losoj uspomeni ili ruznom snu, ovaj provajder i nije toliko skup… moze se vako (dok stari placa)… Sad me malo ko mogo zezat, cuj meen da neko zeza, ako je glup ili nesto previse pametuje ili dosadan, nepristojan ok care kazem ja i ode on u ignore listu… ali nije tome kraj… znam raje s cijelog dunjaluka, iz svakog grada BiH… imam oko 50 mailova, pisem, cujemo se, dobijem sliku… ali okrenem se iza sebe… ali samo kad skupim hrabrosti za to… sav moj potencijal, sva moja zelja i interesovanje za svijet informatike se sveo na MIRCANJE pa zaisa nisam normalan… po vazdan sjedim i kuckam, nadmudrujem se s rajom koju nikad, a najvjerovatnije encu nikad ni vidjeti… ustvari upoznao sam dvije djevojke preko neta… naso se s njima… odem im ponekad… ko zna sta ce iz svega toga izac… to je sve sto imam od ovog mirca i jos jedan s kojim se cujem redovno ciji mi je nik posluzio da bar malo popravim raspolozenje jedne djevojke koja je bila veoma tuzna, naime na MSN-u samo pricali i ona kaze tuzna, a u isto vrijeme pricao sam s plisanim medom pa joj posaljem paketic u kom je bio jedan takav… plisani medo (naravno samo smo zamisljali)…

Od svega toga racunarstva znam osnovno, DOS, HW, SW, WIND… a ono sto me zaista interesovalo i o cemu sam sanjao nemam pojma… od mirca sad imam jednu onako bas dobru korist – brze kucam… da dragi moji… cak ni web stranicu ne znam napraviti… ma nista… katastrofa… imam jednu mahanu koju sam takoder dobio od mirca… interesuje vas?! Pa … ove tri tacke su jedno od tog blaga meen (mene) takoder… ne pisem vise čćšđž … ko bi i na to mislio… i jos toga… ne pitajte kako je doslo do toga… NE ZNAM … samo je doslo… desilo se bas kao i ljubav na prvi pogled… neprimjetno.

Ako iko zeli da se bavi racunarima, te da u tome napreduje neka zaobiklazi jeftine Internet klubove i mircanje… postace jedan veliki LUZER kako me je moja rodica jedne prilike lijepo nazvala… mislila je da sam na mircu zbog cura… ma ne… da bar jesam, na mircu sam zbog mirca, on je kriv da na mircu mozes biti ono sto zelis… sada vise ne lazem nista o sebi na mircu… vidio sam da nema svrhe i ne ljutim se kad mene neko zeza… to mi cak pomalo i simpa J pa mi je nik ma_zovite_me_kako_hocete postao zastitni znak, koji se sve cesce i cesce pojavljuje na mircu… ne zbog treba nego… ko zna… nek sam tu…to je moje !!!

Jeste li za chat.
Ne mogu sad tacno da se sjetim ko mi je otkrio da na Internetu postoje chat programi. A kad se sjetim ko je to bio...bice belaja. Letjece perje na sve strane. I ja pustam svakoga u kucu...
Dakle, neka pametnica mi je na kompjuteru instalirala chat program i sto je najcrnje, objasnila mi je kako se to koristi. Tako je sve pocelo...
U pocetku mi i nije bilo toliko interesantno da cumuram sa tamo nekim ljudima, ko ce ga znati ko su i sta su. Ali vremenom, dakle u roku od dva sata, mirc je postao moja opsesija.
Pa to je bilo sjajno...toliko srodnih dusa i to sve na jednom mjestu. Pravi raj za mene, neshvaceno i usamljeno bice, i lijeno da izadje van i upozna zive ljude. Medjutim, kako se nagomilalo mnogo istomisljenika, a ja nisam bila vicna brzom kucanju, morala sam da upotrijebim metodu selekcije. I u tom surovom cinu eliminisanja u uzem krugu ostade samo nekoliko ljudi.
Na chat programu, tih dana, odvijale su se prave drame. Jedan momak me je prosio i plakao, drugi je bio izuzetno nacitan, treci me je obozavao i proganjao, cetvrti je bio toliko inteligentan da bi me zaprepastavalo svaki put kada bih sa njim razgovarala, peti je govorio ono sto sam ja mislila... Prestala sam da spavam, prestala sam da disem. Bila sam konektovana 24 sata i morala sam da dam otkaz na poslu, nisam mogla bas sve da stizem i da chatam i da radim. Samim tim ostala sam i bez novca, ali to nije bilo nista u poredjenju sa onim sto sam dobila ostavsi na netu.
Mojim prijateljima je u pocetku bila simpaticna moja zaludjenost chatom, ali vremenom kad vise ni moljakanja sa njihove strane da se bar na sat vremena odlijepim od kompjutera nisu pomogla, poceli su polako, jedno po jedno da dizu ruke i da odustaju od mene. A oni najistrajniji ubacivali su se na chat trazeci me pod mojim nickom i pokusavali bar pismenim putem da me odgovore od chata. Bilo je i momenata kada bi birali za svoj nick imena mojih omiljenih pisaca, znajuci da cu im se javiti. Ali nista nije pomoglo. Na kraju su se predali, prestali su da komuniciraju sa mnom, da mi dolaze kuci, da me zovu. Otisli su. Medjutim, ni to nije bilo toliko vazno, imala sam toliko ljudi na netu, koji su me, ruku na srce, tako dobro shvatali, oni nikada ne bi mogli tako nesto da mi naprave...
Jednoga dana kada sam raspravljala sa prijateljem (kojega sam usvojila kao najboljeg na Svijetu, ne znam sta je cekao do sad pa da se pojavi u mom zivotu, pa makar i preko neta) o tome da li je Leonard Cohen dobar ili baca u melanholiju, puce mi veza. Izbaci me sa neta!!!!!! Mislila sam da je to samo trenutni problem i probala sam da se konektujem jos jednom, dvaput, deset puta ,trideset osam puta. Nista. Nazvala sam postu i oni mi kazase da mijenjaju centralu i da se strpim petnaest dana. Petnaest dana !!!!!!!!! Ne, to ne moze biti istina, nemoguce, petnaest dana bez mirca, petnaest dana bez neta. Ne, lazu me, ovo je ili Skrivena kamera ili opet moji divni prijatelji i njihove neslane sale. Sjecam se te panike, o Boze, ruke su mi se tresle, groznicavo sam razmisljala, svaka minuta, svaki sekund od neprocjenljivog su znacaja. Pa da ! Kako sam glupa ! Da, to cu uciniti ! I nazvala sam komsinicu, djevojku mojih godina, znala sam da zivi sama i da ima prikljucak za struju i telefon. Pristala je da me primi na 15 dana, mene i moj kompjuter. Narednih dana po komsiluku, pa sve do glavne poste i dezurne apoteke, poceo je da se siri trac o nekoj curi koja niti spava, niti jede, niti se presvlaci, niti trepce. Mislim da razlog tog njenog cudnog ponasanja nije bio naveden, radi dramatizacije samog traca.
I dok sam ja tako uzivala u gostoprimstvu moje komsinice i u metafizickim raspravama sa sagovornicima na netu, jedne veceri obistinise se moje najgore slutnje. Puce veza. Deja vu, zovem postu i dobijam isti, ali isti odgovor : »Strpite se petnaest dana, mijenjamo centralu.». Tada mi nije preostalo nista drugo nego da se vratim kuci i razmislim sta dalje ciniti. Sjecam se da me je komsinica ispratila sa cudnim smijeskom na licu i pominjala nekakvo generalno ciscenje stana cim ja odem.
Na pameti su mi bila uplakana lica mojih sagovornika sa neta, sta li oni sada misle gdje sam ja, naljutice se na mene, mislice da sam otisla svojevoljno. «Cekajte me dobri moji prijatelji, njegujte vjeru u mene, naci cu nacina da se vratim i da nastavimo gdje smo stali.»
Brojala sam dane, koliko jos treba da prodje da promijene centralu, jos samo tri ili cetiri dana. Strasno. Pala sam u ocaj. Plakala sam danima, citala poeziju i slusala narodnjake (ti ljudi su me pogadjali u zicu).
Prodje nekako i taj crni period dug cijela cetiri dana. Kako sam samo bila uzbudjena dok sam se konektovala na internet. Koliko ce se oduseviti moji ljudi kada vide da sam se vratila... Zamisljala sam dijaloge, njihove vesele rijeci dobrodoslice... Ubacila sam se na chat program, vidjela da su trojica na mircu i javila im se, euforicno objasnjavajuci sta se desilo i izvinjavajuci se sto me toliko dugo nije bilo. Cekala sam da mi odgovore. Proslo je par minuta. »Sta im je?» pomislila sam, »Nisam promijenila nick, znaju, sigurno znaju ko im se javlja.» Proslo je jos par minuta... I konacno javi se jedan od njih »Ko ba? Kakve konekcije, koja si ti?» Dok sam zaprepasteno piljila u njegov odgovor, javi se i drugi sa rijecima »Ej mala, sha mai, ne mogu sad da pricam, upadas mi u nezgodan momenat.», a za njim i treci »Daj mi broj telefona, pa cemo poraditi po pitanju konekcija, hehehehe...»
U nasoj mahali sve po starom, samo je nov trac koji kruzi vec danima. Prica se da je neka ludaca bacila kompjuter sa VIII sprata.

Them

He looked at her
She blushed
He called her
She answered
He talked
She listened
He made jokes
She laughed
He kissed her
She kissed back
He wanted
She gave
He lied to her
She still believed
He asked for
She promised
He left…
She cried
He never turned
He never cared
He never meant it
When he said “I love you”
She did

written by someone.......